Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić


Zvao me ne­ki­dan u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­vo do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic.
Elem, ušao Mu­jo u ne­ku mo­star­sku ka­fa­nu, kad vi­di ta­mo za sto­lom u sre­di­ni sje­de za­jed­no pred­sjed­ni­ci Re­pu­bli­ke Srp­ske, Fe­de­ra­ci­je BiH i Cr­ne Go­re, hr­vat­ski i srp­ski pre­mi­jer, i sva tri čla­na Pred­sjed­ni­štva BiH. Pri­šao Mu­jo ko­no­ba­ru, pa opre­zno upi­tao ot­kud ta­mo ona osmo­ri­ca i o če­mu uop­šte pri­ča­ju, a ovaj od­go­vo­rio da je no­vi i da ne­ma poj­ma, pa ga upu­tio na še­fa sa­le. Oti­šao on­da Mu­jo do še­fa sa­le, “iz­vi­ni”, ve­li, “jel’ znaš mo­žda ot­kud ta­mo ona osmo­ri­ca, i o če­mu bo­ga­ti pri­ča­ju?”, pa po­ka­zao pr­stom na Plen­ko­vi­ća, Vu­či­ća, Do­di­ka, Ba­ki­ra i dru­štvo. “Ne­mam poj­ma”, od­go­vo­rio mu šef sa­le, “ali zva­ću ga­zdu, on valj­da zna.” Do­šao on­da i vla­snik ka­fa­ne, “iz­vin’te”, pi­tao ga Mu­jo, “jel zna­te mo­žda ot­kud ta­mo ona osmo­ri­ca i šta pri­ča­ju?”, “Da vam pra­vo ka­žem, ne­mam poj­ma”, od­go­vo­rio mu ga­zda, “ali pi­taj­te mu­zi­ku, oni zna­ju sve i sva­ko­ga, ako oni ne zna­ju, ne zna ni­ko”.
“Ja se iz­vi­nja­vam”, pri­šao ta­ko Mu­jo mu­zi­ča­ri­ma i po­ka­zao na onaj sto u sre­di­ni, “jel zna­te mo­žda ot­kud ta­mo ona osmo­ri­ca, i o če­mu pri­ča­ju uop­šte?” “Na­rav­no da zna­mo”, od­go­vo­rio mu krup­ni Ci­go s vi­o­li­nom, pa se okre­nuo or­ke­stru. “Aj­mo, je­dan, dva: ot­kud ta­mo­o­oo ona osmo­ri­ca­a­aa, i o če­mu pri­ča­ju uop­šte­e­ee…”
Sa­mo, eto, još ci­gan­ski or­ke­stri zna­ju ot­kud na ve­če­ri u mo­star­skom re­sto­ra­nu ,,Ro­man­ca’’ pred­sjed­ni­ci Re­pu­bli­ke Srp­ske, Fe­de­ra­ci­je BiH i Cr­ne Go­re, hr­vat­ski i srp­ski pre­mi­jer, i sva tri čla­na Pred­sjed­ni­štva BiH. Do­bro, osim što su se, eto, sva osmo­ri­ca sa­svim slu­čaj­no na­šli na otva­ra­nju Me­đu­na­rod­nog saj­ma go­spo­dar­stva u Mo­sta­ru - ne pro­pu­šta­ju se, je.iga, mo­star­ski saj­mo­vi go­spo­dar­stva - a on­da, zna­te već ka­ko to bi­va: đe si Mi­le, đe si Ba­ki, evo do­šo ma­lo na sa­jam, šta ima, bok Aco, gdje si bre Plen­ki, eno ga i Dra­gan­če, đe si, Vu­jo, so­ko­le, na­šla se osmo­ri­ca kao dru­go­vi iz voj­ske, pro­va­li­la sje­ća­nja, pa kre­nu­la i pje­sma, “oj dru­go­vi jel vam žao, sa­sta­nak se pri­ma­kao”, sve dok ne­ko ni­je pred­lo­žio pi­će.
A u bli­zi­ni ka­fa­na.
Sad, je li zbog to­ga što je bio rad­ni dan, ili zbog to­ga što je re­sto­ran ,,Ro­man­ca’’ ma­lo van ru­ke, tek na­ša su osmo­ri­ca dru­go­va - su­de­ći po te­le­vi­zij­skim snim­ci­ma i fo­to­gra­fi­ja­ma - bi­li je­di­ni go­sti u ci­je­loj ka­fa­ni. Dve­sta dva­de­set mje­sta, pro­vje­rio sam na in­ter­ne­tu, ka­pa­ci­tet je vin­skog re­sto­ra­na ,,Ro­man­ca’’, a te ve­če­ri bi­lo sa­mo njih osmo­ri­ca. Vi­še lju­di Do­di­ku do­đe na po­ro­dič­ni ru­čak ne­dje­ljom. Ja, re­ci­mo, da sam ga­zda ,,Ro­man­ce’’, bo­ga­mi bih se ozbilj­no za­bri­nuo. Za po­če­tak, do­bro bih na nje­go­vom mje­stu raz­mi­slio ko­ga pri­mam u ka­fa­nu. Po­tje­ra­lo mu osam ja­li­ja­ša sve go­ste.
Ka­ko bi­lo, te­ško da ima i da je ikad o Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni bi­lo rje­či­ti­je i tač­ni­je sli­ke od te, na ko­joj za ve­li­kim sto­lom po sre­di­ni tu­žne, pra­zne sa­le sje­de osmo­ri­ca dru­go­va iz voj­ske, a osta­lih dvje­sta dva­na­est sto­li­ca slo­že­no i zgu­ra­no uza zid, da ne sme­ta­ju nji­ho­voj ro­man­ci pod svi­je­ća­ma: ne tre­ba nji­ma ni­ko, ci­je­la je sa­la za njih, ci­je­la je ka­fa­na i ci­je­la dr­ža­va sa­mo za njih osmo­ri­cu. Ne­ma, eto, ni mu­zi­ke, pa da ču­je­mo ot­kud oni ta­mo i o če­mu su uop­šte pri­ča­li.
Osim što su, ka­ko smo ču­li, br­zo na­šli za­jed­nič­ki je­zik. La­ko ga oni i br­zo na­đu sva­ki put, ne­vi­đen je to ta­le­nat za za­jed­nič­ke je­zi­ke. Eno, sa­mo ko­ji dan ra­ni­je je­zi­ko­slov­ci i pi­sci iz če­ti­ri dr­ža­ve sa što­kav­skog go­vor­nog pod­ruč­ja pred­sta­vi­li u Sa­ra­je­vu De­kla­ra­ci­ju o za­jed­nič­kom je­zi­ku, pu­ne dvi­je go­di­ne smi­šlja­le su je, ski­ci­ra­le, pi­sa­le, do­ra­đi­va­le i pre­pra­vlja­le naj­um­ni­je lin­gvi­stič­ke, fi­lo­lo­ške i knji­žev­ne gla­ve, a njih osmo­ri­ca što­ka­va­ca iz če­ti­ri dr­ža­ve sje­li u ka­fa­nu i već do dru­gog “što­ka” na­šli per­fek­tan za­jed­nič­ki je­zik. Sa sve za­jed­no par se­me­sta­ra eko­no­mi­je i pra­va.
Je.ote De­kla­ra­ci­ja.
I bez nje, eto, Plen­ko­vić i Vu­čić bez ijed­ne pra­vo­pi­sne gre­ške na­šli za­jed­nič­ki je­zik o ,,Agro­ko­ru’’, na­šli ga od­mah i Ba­kir i Dra­gan o ,,auten­tič­nim pred­stav­ni­ci­ma Hr­va­ta”, uva­lju­je dru­štvo za sto­lom u sre­di­ni za­jed­nič­ki je­zik ko ko­me stig­ne, cvr­ku­će se, žu­bo­ri i bi­gli­še na teč­nom za­jed­nič­kom, sta­ni pa slu­šaj.
Iz ne­kog raz­lo­ga, na­i­me, nji­ho­vog se za­jed­nič­kog je­zi­ka ni­ko ne bo­ji. Vlaj­sa, En­ver, Snje­ža­na, Bor­ka, Bal­ša i Iva­na u Me­di­a­cen­tru u Sa­ra­je­vu pred­sta­vi­li De­kla­ra­ci­ju o za­jed­nič­kom je­zi­ku, pa na ma­lo lin­gvi­stič­ko-spi­sa­telj­sko dru­štvo od­mah sko­či­la ci­je­la so­ci­ja­li­stič­ka fe­de­ra­tiv­na re­gi­ja, uža­snu­ti Hr­va­ti dre­če ka­ko ih opet gu­ra­ju u Ju­go­sla­vi­ju, uža­snu­ti Sr­bi dre­če ka­ko im opet re­gi­on pljač­ka je­zik, uža­snu­ti Bo­šnja­ci dre­če ka­ko ih opet gu­ra­ju u srp­sko­hr­vat­ski, uža­snu­ti Cr­no­gor­ci dre­če ka­ko ni­je­su još ni pa­ten­ti­ra­li cr­no­gor­ski, pa­ra­ju ne­bo nad Bal­ka­nom si­re­ne za op­štu opa­snost, va­de se iz si­je­na mi­no­ba­ca­či i ha­u­bi­ce, a sa­mo par da­na ka­sni­je u Mo­sta­ru osmo­ri­ca do zu­ba na­o­ru­ža­nih naj­moć­ni­jih po­li­tič­kih ka­ba­da­hi­ja što­kav­skog go­vor­nog pod­ruč­ja sve­ča­no ob­ja­vi­li ka­ko su pro­na­šli za­jed­nič­ki je­zik - i ni­ko­me ni­šta.
A zna­mo ka­ko je za­vr­ši­lo kad su oni pi­sa­li de­kla­ra­ci­je o za­jed­nič­kom je­zi­ku. Isto su ta­ko pri­je dva­de­set šest go­di­na, kao sad da ih gle­dam, sje­di­li sa­mi po pra­znim ka­fa­na­ma i tr­pe­za­ri­ja­ma Ti­to­vih vi­la, a sve zvo­ni­lo od za­jed­nič­kog je­zi­ka. “Mi si­gur­no mo­že­mo da na­đe­mo za­jed­nič­ki je­zik i riješimo te pro­ble­me”, svje­do­čio je, re­ci­mo, šef Tuđ­ma­no­vog ka­bi­ne­ta Hr­vo­je Ša­ri­nić ka­ko je Slo­ba Fra­nju po­zvao da u šet­nji po Ka­ra­đor­đe­vu po­raz­go­va­ra­ju ma­lo o Bo­sni, na­kon če­ga mu se hr­vat­ski pred­sjed­nik po­vje­rio, ci­ti­ram: “Mi­slim da će­mo s Mi­lo­še­vi­ćem na­ći za­jed­nič­ki je­zik.”
Sve ota­da ži­vo na Bal­ka­nu za­jed­nič­kim je­zi­kom raz­go­va­ra­ju naj­go­ri rat­ni zlo­čin­ci, ubi­ce, si­lo­va­te­lji, kri­mi­nal­ci, ma­fi­ja­ši, nar­ko-bo­so­vi, šver­ce­ri, pre­va­ran­ti, ge­ne­ra­li, mi­ni­stri, pre­mi­je­ri i pred­sjed­ni­ci: po­u­bi­jao, iz­ba­cio i pro­tje­rao taj lin­gvi­stič­ki kru­žok sve po ka­fa­na­ma i re­sto­ra­ni­ma, slo­žio pra­zne sto­li­ce i zgu­rao ih uza zid, pa za­sje­da za sto­lom u sre­di­ni i na­ru­ču­je ,,što­ko­ve”, dok što­kav­ska te­lad va­ni stra­ža­ri i pa­zi da za­jed­nič­ki je­zik slu­čaj­no ne na­đu fi­lo­lo­zi i pje­sni­ci.
,,On­da, šta će­mo?”, pi­ta ko­no­bar dru­štvo za sto­lom u sre­di­ni. ,,Te­le­ći je­zik u uma­ku od ka­pa­ra zvu­či do­bro”, pred­lo­ži je­dan. ,,Te­le­ći je­zik?”, po­no­vi ko­no­bar, “vr­lo do­bro, ho­će­mo li on­da sva­ko­me po­seb­no ili…”
“Ma jok”, slo­ži se na kra­ju dru­štvo. “Za­jed­nič­ki.”
wwwbu­ka.com